Izgubljen u tvom pogledu

Izgubim se tako u trenucima
Gledajući duboko u tvoja oka dva
zelenkasto-žuta sa tim crnim zenicama
na sredini, i taj prizor me podseća
na totalno pomračenje Sunca.

Tonem u njih k’o u crnu rupu
koja me upija svojom gravitacijom
a ja bestelesan, u tvom zagrljaju,
i u pogledu, tako šćućuren postojim.

Izgubim se tako u prostoru
al’ gledam taj osmeh tvoj
tako divan, iskren i topao
dok u život uliva mi vedrinu.

Izgubim se i u osmehu nastanim,
jer u ceo taj svet divni ja tad stanem
dok te gledam tako nasmejanu,
srećnu i u mom zagrljaju.

Izgubljen sam bio dugo,
to mi, bogme, i nije bilo strano,
Al’ u tvom osmehu ja se opet nađo’,
i svet sad lakše podnosim tako.

Zato ću da čuvam ove osećaje
dok ti sebe beskrajno dajem,
jer ceo moj svet u tebe stane
i u tvom zagrljaju želim da ostanem.

 

U zagrljaju tvom

U zagrljaj tvoj
Stane ceo svemir moj.
U očima tvojim
Poput prašume zelenim
moj pogled nestaje,
i dah mi zastaje.

Od poljupca tvog
Ja izgubim se u vremenu,
a fragmenti srca mog
kraj tebe kompletni opet postaju.

Kad ugledam osmeh tvoj jutarnji,
i njime kako me obasipaš,
ja se tad još lakše budim
zbog miline koju mi u duši stvaraš.

 

Skriveni osmeh

Gde li se večeras tvoj blistavi osmeh ugnezdio?
Da li ga je zvezdano nebo k sebi uzelo,
Od mog pogleda taj osmeh sakrilo,
I u zagrljaj najlepših zvezda zavilo?

Po nebeskom svodu sada je plavetnilo.
Noć je odavno pala, ali osmeh tvoj je sve osvetlio,
I mom skrivenom svetu svetlost vratio,
A da tako nešto možeš nisam ni slutio.

Oh, da li uopšte i pretpostavljaš
Da mojim svetom uveliko upravljaš,
I u svetu mojih misli caruješ,
Dok osmehom me svojim polako osvajaš?

Gde li se večeras tvoj blistavi osmeh sakrio?
Da li ga je zvezdano nebo k sebi odvelo,
Da bi ga u moje misli ponovo poslalo?
Eh, da si sad kraj mene nasmejana, mnogo bi mi značilo…