Imam u sebi svetlosti još malo, nije sve progutao mrkli mrak, i zračim vedrinom još uvek, nije se sve u meni još ugasilo.
Moje misli rasute su, ima ih svugde, one grle i mrak i svetlost podjednako, čak i kad jedno od njih napusti me i sakrije se negde iza horizonta, predaleko.
Imam u sebi svetlosti i dalje, ona kida na sitne delove taj mrak, i pod njenim naletom tmina nestaje, dok na putu ostaje samo topli zrak.
Još ovde ima skrivene svetlosti, taman toliko da otopi se iz mene ova zima koja oko srca skupila je sve studeni, i drži me okovanog svojim kandžama ledenim.
Hladno je, i mnogo je mračno, tu gde zarobljen vekovima čamim, ali svetlo ovo u meni što je preostalo daje mi snage da se sa svim izborim.
Da, obgrljen sam možda tamom, ali svetlošću jarkom i dalje zračim, i ne dam da padnem u naletu strašnom jer u toj svetlosti i sam postojim.
Crno je, sve je crno okolo. Tu čak i mrak nestaje u crnilu dubokom, i hladno je, mnogo je hladno na dnu, i sve oko mene ledi se tu.
Vrištim i urlam u sebi, gužvam i palim sve te zle misli, tu zlu kob, palim ih sve uz pomoć ove baklje, a na površini ništa ni ne vidi se.
Nebrojeno maski smenjuju se na licu, onako kako dan to zapoveda, i po potrebi. I ne, to nisu maske kojima se ljudi obmanjuju, to su maske koje štite od njih svih.
Letnje je doba, i osunčano je sve, dok u meni vladaju led i zime besane, a sve boje oko mene su postale sive, i sumorne senke lebde oko mene.
I mračno je, i dalje je mračno u ovom prokletom krugu u kojem zarobljen stojim čekajući neku priliku drugu da se sa ovim paklom izborim.
Ne vidim više ni samoga sebe, jer mrak oko mene postao je previše gust. Guši me on, ali i svi ljudi i ostalo sve, i uz to prostor oko mene previše je pust.
Otimam se, pokušavam da isplivam na površinu sa ovog mračnog dna dok zarđalo sidro me vuče nadole konstantno. Pokušavam pobeći od mraka, ali mi ne uspeva,
jer to crnilo, taj mrak, to sam ja.
Voleo bih da te ukrasim dodatno, iako to tebi i nije potrebno, i učinio bih sve da sijaš još sjajnije i još lepše, Sunce moje najmilije.
Ne bih te samo cvećem obasipao, već bih te i u poeziju svoju umotavao, i ne bih nikad skidao taj smešak sa lica ti dragog, jer si sa njim lepša i od prolećnog dana osunčanog.
Voleo bih deliti s tobom tišinu, jer nekad su sve reči suvišne. Voleo bih s tobom deliti i buku, jer nekad i te tišine dosade.
I ne bih ti sa neba skidao zvezde, premale su one za tebe,
već bih ti skidao čitave galaksije jer samo one tebe mogu da krase.
Voleo bih nekako da te ogrnem i prolećem,
kao i zlatnim sunčevim haljinama, al’ ne mogu sebe nazvati toliko veštim krojačem, pa ti samo ovu poeziju ogrćem oko ramena.
Neke su noći prosto hladnije od svih, i nije to ona hladnoća koju znamo odavno svi. To su zime strašnije i hladnije od onih koje se pojave u toku ledenih noći jaunarskih.
Neke su noći hladnije od svih, i, srećom, ne zna to svako. Te noći su teže od svih tereta ovozemaljskih, jer se telo sa dušom rastavljalo više hiljada puta u toku tih noći besanih, i više hiljada puta ponovo se nazad sastavljalo.
Jutra i dani koji dođu nakon takvih noći ne prođu lagano, i kroz njih se duša i dalje muči umorna od svega što je konstantno koči, i ne dozvoljava joj nazad, u normalno stanje, doći.
Dani su predugi, a noći još duže dok po mislima sva crnila tad kruže, Ne daju mira, ni trenutka odmora, jer previše je tu rasprava i žamora koji se odvijaju u svoj toj tvojoj tami kroz hiljade ličnosti što čuče ti u toj ludoj glavi.
Tamo daleko gde skoro ništa se ne vidi. Tamo gde postoji samo jedan tračak svetlosti, Tamo ćeš, Sunce moje, ti mene ugledati Kako stojim ponosito u svoj toj tmini, i hvatam se za tvoje blistave zrake uprte ka meni.
Tamo daleko, gde samo tvoji pogledi dopiru, i gde sve ljubavi ovog univerzuma izviru, tamo se krijem dok čekam te na rubu večnosti, i za te’ čuvam sve svoje ovozemaljske nežnosti.
Sećam se, beše to zimsko doba kad sreli smo se u ovome gradu po prvi put u ovom životu, ali te znadoh već odnekud i od nekada.
Zagledavši se u tvoje oči boje svemira, u tim nebulama, na trenutak izgubih se.
Video sam, siguran sam, te oči i pre, i sada mi nikako ne daju mira.
Proganjajuće lepe, nisu posustajale, direktno su me posmatrale, i nije im bilo jasno šta mi se to, zaboga, dešava i što sam najednom ostao tako paralisan.
Te tvoje oči nisu videle da mahnito otvaram fioke svih sećanja i preturam ih tražeći lik iz prošlih vremena, tražeći poglede u kojima sam se gubio kroz sve pređašnje vekove i pogled tako mio i topao, a koji je trebao da prepozna i mene.
Te oči, zbog kojih sam bezbroj puta s puteva skretao i odlazio na same granice ovozemaljskih ludila, i zbog kojih bih i sam Mesec sa neba ukrao, samo ako bi to nekad od mene zatražila, Te oči, izgleda, u ovom životu više nisu bile za mene. Po prvi put, kroz sve ove vekove silne, Te oči stajale su nemo, puštale me da tonem dublje u ambise postojanja jer me ovog puta nisu prepoznale.
