U zagrljaju tvom

U zagrljaj tvoj
Stane ceo svemir moj.
U očima tvojim
Poput prašume zelenim
moj pogled nestaje,
i dah mi zastaje.

Od poljupca tvog
Ja izgubim se u vremenu,
a fragmenti srca mog
kraj tebe kompletni opet postaju.

Kad ugledam smešak tvoj jutarnji,
i njime kako me obasipaš,
ja se tad još lakše budim
zbog miline koju mi u duši stvaraš.

 

Svetlost, i u njoj postojim

Imam u sebi svetlosti još malo,
nije sve progutao mrkli mrak,
i zračim vedrinom još uvek,
nije se sve u meni još ugasilo.

Moje misli rasute su, ima ih svugde,
one grle i mrak i svetlost podjednako,
čak i kad jedno od njih napusti me
i sakrije se negde iza horizonta, predaleko.

Imam u sebi svetlosti i dalje,
ona kida na sitne delove taj mrak,
i pod njenim naletom tmina nestaje,
dok na putu ostaje samo topli zrak.

Još ovde ima skrivene svetlosti,
taman toliko da otopi se iz mene ova zima
koja oko srca skupila je sve studeni,
i drži me okovanog svojim kandžama ledenim.

Hladno je, i mnogo je mračno,
tu gde zarobljen vekovima čamim,
ali svetlo ovo u meni što je preostalo
daje mi snage da se sa svim izborim.

Da, obgrljen sam možda tamom,
ali svetlošću jarkom i dalje zračim,
i ne dam da padnem u naletu strašnom
jer u toj svetlosti i sam postojim.

 

Mrak, to sam ja

Crno je, sve je crno okolo.
Tu čak i mrak nestaje u crnilu dubokom,
i hladno je, mnogo je hladno na dnu,
i sve oko mene ledi se tu.

Vrištim i urlam u sebi,
gužvam i palim sve te zle misli,
tu zlu kob, palim ih sve uz pomoć ove baklje,
a na površini ništa ni ne vidi se.

Nebrojeno maski smenjuju se na licu,
onako kako dan to zapoveda, i po potrebi.
I ne, to nisu maske kojima se ljudi obmanjuju,
to su maske koje štite od njih svih.

Letnje je doba, i osunčano je sve,
dok u meni vladaju led i zime besane,
a sve boje oko mene su postale sive,
i sumorne senke lebde oko mene.

I mračno je, i dalje je mračno
u ovom prokletom krugu
u kojem zarobljen stojim
čekajući neku priliku drugu
da se sa ovim paklom izborim.

Ne vidim više ni samoga sebe,
jer mrak oko mene postao je previše gust.
Guši me on, ali i svi ljudi i ostalo sve,
i uz to prostor oko mene previše je pust.

Otimam se, pokušavam da isplivam
na površinu sa ovog mračnog dna
dok zarđalo sidro me vuče nadole konstantno.
Pokušavam pobeći od mraka, ali mi ne uspeva,
jer to crnilo, taj mrak, to sam ja.

 

Potopi sve…

Potopi sve svoje kapi tuge
u moje beskrajno more,
jer u njemu mogu
sve patnje da nestanu.

Ubrizgću ti život ponovo u vene,
i iz obamrlosti probuditi te,
samo nasloni te svoje usne boje trešnje
na ove moje usne što te ovako smrtno žele.

Potopi sve strahove svoje
u beskrajne okeane moje,
i zajedno ćemo tada prizivati kišu,
i gledaćemo kako se svi ti strahovi brišu.

Pusti me da kucam u tvome srcu,
i iz dragih ti očiju isteram tugu,
da ponovo ti vratim veru u ljubav
koju si negde gurnula u zaborav.

Napusti sve potonule lađe,
i novim se snovima sada okreni,
a ja ću da probam kroz zagrljaje
da te u životu dalje krepim.

Uroni, ako smeš, tu dušu svoju
u ovu dušu moju,
i ostavi sve po strani,
pa sa mnom u večnosti nestani.

 

Voleo bih

Voleo bih da te ukrasim dodatno,
iako to tebi i nije potrebno,
i učinio bih sve da sijaš još sjajnije
i još lepše, Sunce moje najmilije.

Ne bih te samo cvećem obasipao,
već bih te i u poeziju svoju umotavao,
i ne bih nikad skidao taj smešak sa lica ti dragog,
jer si sa njim lepša i od prolećnog dana osunčanog.

Voleo bih deliti s tobom tišinu,
jer nekad su sve reči suvišne.
Voleo bih s tobom deliti i buku,
jer nekad i te tišine dosade.

I ne bih ti sa neba skidao zvezde,
premale su one za tebe,
već bih ti skidao čitave galaksije
jer samo one tebe mogu da krase.

Voleo bih nekako da te ogrnem i prolećem,
kao i zlatnim sunčevim haljinama,
al’ ne mogu sebe nazvati toliko veštim krojačem,
pa ti samo ovu poeziju ogrćem oko ramena.

 

Hladnoća

Neke su noći prosto hladnije od svih,
i nije to ona hladnoća koju znamo odavno svi.
To su zime strašnije i hladnije od onih
koje se pojave u toku ledenih noći jaunarskih.

Neke su noći hladnije od svih,
i, srećom, ne zna to svako.
Te noći su teže od svih tereta ovozemaljskih,
jer se telo sa dušom rastavljalo
više hiljada puta u toku tih noći besanih,
i više hiljada puta ponovo se nazad sastavljalo.

Jutra i dani koji dođu nakon takvih noći
ne prođu lagano, i kroz njih se duša i dalje muči
umorna od svega što je konstantno koči,
i ne dozvoljava joj nazad, u normalno stanje, doći.

Dani su predugi, a noći još duže
dok po mislima sva crnila tad kruže,
Ne daju mira, ni trenutka odmora,
jer previše je tu rasprava i žamora
koji se odvijaju u svoj toj tvojoj tami
kroz hiljade ličnosti što čuče ti u toj ludoj glavi.

 

Na rubu večnosti

Tamo daleko gde skoro ništa se ne vidi.
Tamo gde postoji samo jedan tračak svetlosti,
Tamo ćeš, Sunce moje, ti mene ugledati
Kako stojim ponosito u svoj toj tmini,
i hvatam se za tvoje blistave zrake uprte ka meni.

Tamo daleko, gde samo tvoji pogledi dopiru,
i gde sve ljubavi ovog univerzuma izviru,
tamo se krijem dok čekam te na rubu večnosti,
i za te’ čuvam sve svoje ovozemaljske nežnosti.

 

Oči boje svemira

Sećam se, beše to zimsko doba
kad sreli smo se u ovome gradu
po prvi put u ovom životu,
ali te znadoh već odnekud i od nekada.

Zagledavši se u tvoje oči boje svemira,
u tim nebulama, na trenutak izgubih se.
Video sam, siguran sam, te oči i pre,
i sada mi nikako ne daju mira.

Proganjajuće lepe, nisu posustajale,
direktno su me posmatrale,
i nije im bilo jasno šta mi se to, zaboga, dešava
i što sam najednom ostao tako paralisan.

Te tvoje oči nisu videle da mahnito otvaram fioke svih sećanja
i preturam ih tražeći lik iz prošlih vremena,
tražeći poglede u kojima sam se gubio kroz sve pređašnje vekove
i pogled tako mio i topao, a koji je trebao da prepozna i mene.

Te oči, zbog kojih sam bezbroj puta s puteva skretao
i odlazio na same granice ovozemaljskih ludila,
i zbog kojih bih i sam Mesec sa neba ukrao,
samo ako bi to nekad od mene zatražila,
Te oči, izgleda, u ovom životu više nisu bile za mene.
Po prvi put, kroz sve ove vekove silne,
Te oči stajale su nemo, puštale me da tonem dublje
u ambise postojanja jer me ovog puta nisu prepoznale.

 

Sa Meseca

Tu na horizontu gde zora rudi,
i noć topi se u novi dan,
Tu na mestu gde Sunce se budi
ostaje zarobljen i moj san.

Tu gde tmina predaje stražu zori rujnoj
dok na bledom srpu mesečevom ležim
prekriven senkom planete s koje svako veče bežim,
Tu ostajem skriven dok gledam ka Njoj.

Posmatram je tako sa te silne visine,
Nju, gospodaricu mojih samotnih doba i noći.
Gledam kroz ta njena dva ogledala duše,
i sanjam kako ću jednog dana do nje doći.

U miljama ovog prostora između nas reči same nastaju,
i da mi je bliže svašta bih joj reći mogao kroz šapate,
ali još nisam našao način da uklonim barijere
koje mi, tu dole na Zemlji, put do nje zaklanjaju
i sprečavaju reči silne da do nje doputuju.
Zbog toga sam svako veče tu gore na Mesecu.

Samo sa Meseca, obasut njegovim srebrima,
mogu da je nesmetano dozivam,
jer mi odavde ništa ne zaklanja pute’
koji me tada vode pravo do nje.

Samo sa Meseca mogu da je jasno vidim,
i da se nadam da će nekad moći da čuje
sve nežne i lepršave reči kojima je kitim
dok ka našoj planeti sa mnom putuje.

Tu na horizontu gde zora rudi,
i noć topi se u novi dan,
Tu na mestu gde Sunce se budi
ostaje zarobljena u taj moj san.

 

Opomena

Opominje Majka sina,
i ostalu svoju decu,
koju čuva od davnina
u svom plavo-zelenom zagrljaju.
Moli ona decu svoju
da ne prave dalje štete,
da ne hrane te demone
koji uništiće joj planetu.

Od pamtiveka ona gradi
u svemiru ovaj kutak plavi,
al’ dečurlija joj sada stvara
mnogo problema i novih jada.
Svojeglava i nerazumna,
pošast to je sada ljudska
što planetom ovom hodi,
ne mareći o veličanstvenoj prirodi,
Već uništava sve što stigne —
mora, reke, šume i planine.
Ni životinjskog sveta tu ne manjka
što se nađe ispred ljudskog nišana,
i kad ih ljudsko oko tada spazi
surovo ih sve pogazi.

Majka stara sve posmatra,
Suze roni zbog dece joj neposlušne
koja ne poštuje više njene zakone,
već se previše osilila, i od Prirode otuđila.
Suze roni, lišćem starog hrasta lice briše,
jer mora da kazni ovu decu svoju.

Slaće kiše, potope, zime i žegu
dok ne nauče krajnju lekciju
da Prirodu čuvati i poštovati moraju,
jer zbog nje i oni sami opstaju.