Iz prikrajka,
pod krošnjama
starog hrasta
vreba jedna
siva glava.
Čeka žrtvu,
mladu devu,
u crveno odevenu
što po šumskoj stazi
lepršavim koracima gazi.
Otkad pamti on za sebe
setnom mesečinom
vođen beše,
sve dok pogledom
ne isprati
korak nežni,
pogled osunčani,
što po stazi
šumskoj gazi.
Tada shvati
da prolaze dani
u samoći
dok on čami.
Ne oseti više usamljenost,
Ne oseti više umrtvljenost,
no već dobi ideju silnu
pa za devom tada hitnu.
Posmatra je, vreme leti,
pogledom je, i u stopu, prati,
i želi joj svašta kaz’ti,
al’ ne ume ljudski pričati.
Kažu da vuk ne oseća,
da za srećom on ne ide,
da mu ljubav ni ne treba,
da zbog nje ne ume da gine.
Al’ šta znaju ti obični ljudi
šta je srce kad za nekim poludi!
Sve bi vuk sad učinio
za taj jedan osmeh mio,
Izgubi se u pogledu
kad se sa njom u lice sretnu.
Tad ka njoj vuk lagano krene,
dok krv vrela tutnji mu kroz vene,
Zausti da nešto kaže, ali stade,
a Crvenkapa se prepade.
„Da li sanjam ovo sada?
Kako to da vuk progovara?“
Pomislila je ona tada.
U tom trenu puče puška,
vuk već pada,
i dok posrće mu siva glava,
vuk tad srcem progovara:
„Žao mi je, moja draga,
što se srećemo ovako i tek sada“.
Advertisements
