RSS

Potopi sve…

Potopi sve svoje kapi tuge
u moje beskrajno more,
jer u njemu mogu
sve patnje da nestanu.

Ubrizgću ti život ponovo u vene,
i iz obamrlosti probuditi te,
samo nasloni te svoje usne boje trešnje
na ove moje usne što te ovako smrtno žele.

Potopi sve strahove svoje
u beskrajne okeane moje,
i zajedno ćemo tada prizivati kišu,
i gledaćemo kako se svi ti strahovi brišu.

Pusti me da kucam u tvome srcu,
i iz dragih ti očiju isteram tugu,
da ponovo ti vratim veru u ljubav
koju si negde gurnula u zaborav.

Napusti sve potonule lađe,
i novim se snovima sada okreni,
a ja ću da probam kroz zagrljaje
da te u životu dalje krepim.

Uroni, ako smeš, tu dušu svoju
u ovu dušu moju,
i ostavi sve po strani,
pa sa mnom u večnosti nestani.

Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на 13. јуна 2019. in Pesme

 

Voleo bih

Voleo bih da te ukrasim dodatno,
iako to tebi i nije potrebno,
i učinio bih sve da sijaš još sjajnije
i još lepše, Sunce moje najmilije.

Ne bih te samo cvećem obasipao,
već bih te i u poeziju svoju umotavao,
i ne bih nikad skidao taj smešak sa lica ti dragog,
jer si sa njim lepša i od prolećnog dana osunčanog.

Voleo bih deliti s tobom tišinu,
jer nekad su sve reči suvišne.
Voleo bih s tobom deliti i buku,
jer nekad i te tišine dosade.

I ne bih ti sa neba skidao zvezde,
premale su one za tebe,
već bih ti skidao čitave galaksije

jer samo one tebe mogu da krase.

Voleo bih nekako da te ogrnem i prolećem,
kao i zlatnim sunčevim haljinama,

al’ ne mogu sebe nazvati toliko veštim krojačem,
pa ti samo ovu poeziju ogrćem oko ramena.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8. јуна 2019. in Pesme

 

Hladnoća

Neke su noći prosto hladnije od svih,
i nije to ona hladnoća koju znamo odavno svi.
To su zime strašnije i hladnije od onih
koje se pojave u toku ledenih noći jaunarskih.

Neke su noći hladnije od svih,
i, srećom, ne zna to svako.
Te noći su teže od svih tereta ovozemaljskih,
jer se telo sa dušom rastavljalo
više hiljada puta u toku tih noći besanih,
i više hiljada puta ponovo se nazad sastavljalo.

Jutra i dani koji dođu nakon takvih noći
ne prođu lagano, i kroz njih se duša i dalje muči
umorna od svega što je konstantno koči,
i ne dozvoljava joj nazad, u normalno stanje, doći.

Dani su predugi, a noći još duže
dok po mislima sva crnila tad kruže,
Ne daju mira, ni trenutka odmora,
jer previše je tu rasprava i žamora
koji se odvijaju u svoj toj tvojoj tami
kroz hiljade ličnosti što čuče ti u toj ludoj glavi.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29. маја 2019. in Pesme

 

Na rubu večnosti

Tamo daleko gde skoro ništa se ne vidi.
Tamo gde postoji samo jedan tračak svetlosti,
Tamo ćeš, Sunce moje, ti mene ugledati
Kako stojim ponosito u svoj toj tmini,
i hvatam se za tvoje blistave zrake uprte ka meni.

Tamo daleko, gde samo tvoji pogledi dopiru,
i gde sve ljubavi ovog univerzuma izviru,
tamo se krijem dok čekam te na rubu večnosti,
i za te’ čuvam sve svoje ovozemaljske nežnosti.

 
2 коментара

Објављено од стране на 15. маја 2019. in Pesme

 

Oči boje svemira

Sećam se, beše to zimsko doba
kad sreli smo se u ovome gradu
po prvi put u ovom životu,
ali te znadoh već od odnekud i od nekada.

Zagledavši se u tvoje oči boje svemira,
u tim nebulama, na trenutak izgubih se.
Video sam, siguran sam, te oči i pre,

i sada mi nikako ne daju mira.

Proganjajuće lepe, nisu posustajale,
direktno su me posmatrale,
i nije im bilo jasno šta mi se to, zaboga, dešava
i što sam najednom ostao tako paralisan.

Te tvoje oči nisu videle da mahnito otvaram fioke svih sećanja
i preturam ih tražeći lik iz prošlih vremena,
tražeći poglede u kojima sam se gubio kroz sve pređašnje vekove
i pogled tako mio i topao, a koji je trebao da prepozna i mene.

Te oči, zbog kojih sam bezbroj puta s puteva skretao
i odlazio na same granice ovozemaljskih ludila,
i zbog kojih bih i sam Mesec sa neba ukrao,
samo ako bi to nekad od mene zatražila,
Te oči, izgleda, u ovom životu više nisu bile za mene.
Po prvi put, kroz sve ove vekove silne,
Te oči stajale su nemo, puštale me da tonem dublje
u ambise postojanja jer me ovog puta nisu prepoznale.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12. маја 2019. in Pesme

 

Sa Meseca

Tu na horizontu gde zora rudi,
i noć topi se u novi dan,
Tu na mestu gde Sunce se budi
ostaje zarobljen i moj san.

Tu gde tmina predaje stražu zori rujnoj
dok na bledom srpu mesečevom ležim
prekriven senkom planete s koje svako veče bežim,
Tu ostajem skriven dok gledam ka Njoj.

Posmatram te tako sa te silne visine,
Gospodarice mojih samotnih doba i noći.
Gledam kroz ta tvoja dva ogledala duše,
i sanjam kako ću jednog dana do tebe doći.

U miljama ovog prostora između nas reči same nastaju,
i da si mi bliže svašta bih ti reći mogao kroz šapate,
ali još nisam našao način da uklonim barijere
koje mi, tu dole na Zemlji, put do tebe zaklanjaju
i sprečavaju reči silne da do tebe doputuju.
Zbog toga sam, Sunce moje, svako veče tu gore na Mesecu.

Samo sa Meseca, obasut njegovim srebrima,
mogu da te nesmetano dozivam,
jer mi odavde ništa ne zaklanja puteve
koji me tada vode pravo do tebe.

Samo sa Meseca mogu da te jasno vidim,
i da se nadam da ćeš nekad možda i da čuješ
sve nežne i lepršave reči kojima ću da te kitim
dok ka samo našoj planeti sa mnom putuješ.

Tu na horizontu gde zora rudi,
i noć topi se u novi dan,
Tu na mestu gde Sunce se budi
ostaješ zarobljena u taj moj san.

 
3 коментара

Објављено од стране на 11. априла 2019. in Pesme

 

Opomena

Opominje Majka sina,
i ostalu svoju decu,
koju čuva od davnina
u svom plavo-zelenom zagrljaju.
Moli ona decu svoju
da ne prave dalje štete,
da ne hrane te demone
koji uništiće joj planetu.

Od pamtiveka ona gradi
u svemiru ovaj kutak plavi,
al’ dečurlija joj sada stvara
mnogo problema i novih jada.
Svojeglava i nerazumna,
pošast to je sada ljudska
što planetom ovom hodi,
ne mareći o veličanstvenoj prirodi,
Već uništava sve što stigne —
mora, reke, šume i planine.
Ni životinjskog sveta tu ne manjka
što se nađe ispred ljudskog nišana,
i kad ih ljudsko oko tada spazi
surovo ih sve pogazi.

Majka stara sve posmatra,
Suze roni zbog dece joj neposlušne
koja ne poštuje više njene zakone,
već se previše osilila, i od Prirode otuđila.
Suze roni, lišćem starog hrasta lice briše,
jer mora da kazni ovu decu svoju.

Slaće kiše, potope, zime i žegu
dok ne nauče krajnju lekciju
da Prirodu čuvati i poštovati moraju,
jer zbog nje i oni sami opstaju.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. марта 2019. in Pesme

 

Ознаке: , , ,

 
%d bloggers like this: