RSS

Šetam kroz noć

Šetam kroz noć dok mi se senka bori sa noćnim svetlima,
i dok stazu mi obasjava Mesec srebrni.
Brojim zvezde rasute po nebeskoj zavesi
u noći koja me vodi kroz zakrivljenost prostor-vremena.

Na izvici Zemlje, u zagrljaju horizonta, Venera mi se osmehuje,
a srp Mesečev mi šalje uhvaćene sunčeve zrake.
Meteorska kiša Lirida obasjava aprilsko nebo iznad mene,
Gledam tu predstavu u noći, a krv vri dok teče mi kroz vene.

Šetam kroz noć, i pogled mi u nebesima nestaje,
dok po horizontu već počinju da se bore noć i praskozorje.
Nastavljam svojim putem, lagano kao kroz san,
koračam ka Mesecu, jer znam da uz nega ne mogu biti sam.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. јуна 2018. in Pesme

 

Tu gde imena rastu iz mermera

Hodam stazama u polju gde iz kamena rastu imena,
i posmatram kako ih niče sve više
dok se krećem ka tvom poslednjem mestu odmora.
Kad nekako i dođem, ne znam ni šta bih ti rekao,
kao da konstantno u meni liju samo kiše,
ali valjda vidiš i sama od gore sve, ne ide sve onako kako sam zamišljao.

Još jedna zima prolazi,
i još jedna godina prođe bez tebe.
‘Zar i  prokleto Sunce već zalazi?’,
Pitam se dok posmatram te tračice svetla kroz oblake.

Posmatram ti sliku, u očima ti je onaj dobro poznat sjaj,
Uvek si bila nasmejana, čak i onda kad već je bio kraj.
Svakog dana po mislima mi lutaš, to znaj,
Gledam ti sliku, ime, prezime i pitam se postoji li uopšte taj Raj?

Potom mi sine misao – naravno da postoji,
jer gde bi ljudi poput tebe
uopšte mogli na kraju ići?
Mora postojati, jer drugde nemate gde.

Hodam popločanim stazama večnih polja,
Tu gde imena rastu iz mermera,
Šutiram kamičke po stazi i razmišljam dalje satima –
Ima li mesta tamo i za nas kad krenemo putem ka zvezdama?

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. марта 2018. in Pesme

 

Slobodan kao vetar

Pusti me da imam svoj mir,
i da budem slobodan kao vetar.
Pokazaću ti tada čitav svemir,
čak i proleće iz duše svoje daću ti na dar.

Pusti me da budem u tišini sam,
da ne mislim ni o čemu baš,
i naći ćemo se negde na pučini snova
tamo gde more je mirno i čeka samo nas.

Ne govori ništa, pusti me da pogledom lutam po nebesima,
i da po oblacima hodam dok te u naručju držim.
Da zajedno odlepršamo do Saturnovih prstenova,
i zvezdanim lančićem usput da te okitim.

Pusti me da budem slobodan kao povetarac lagani,
i dok ti kroz kosu prstima lagano prolazim
videćeš da se i sam vetar može za tebe lako vezati.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7. марта 2018. in Pesme

 

Proleće mi treba

Proleće mi treba, dosta je bilo zime.
Nebeskog plavetnila mi treba, dosta je i ove boje sive.
Sunčevih zrakova sve mi više treba
da mi ogreju dušu koja je nazebla i usnula.

Rosne jutarnje trave i cvrkuta ptica,
Zelenila i cveća od kog miriše cela ulica,
Sve mi to kao lek za dušu treba,
Ali nikako da prođe ova preduga zima.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28. јануара 2018. in Pesme

 

Crna rupa moga uma

Kroz beskonačna polja večnosti
putujem dušom jer ne mogu telom,
i obavijen mrklim mrakom
krećem se ka jedinoj svetlosti.

Ništavnost i prazan prostor me dodiruju
svojim hladnim i hrapavim dodirom,
i dok po nepoznatom prostoru plovim nebeskom lađom
jedva topli zraci okolnih zvezda potajno me umiruju.

Lede mi se misli, i u tišini pucketaju,
Večna zima hvata ih u svoj snažni stisak
dok nepoznate siluete u tmini svetlucaju.
Dozivaju me k sebi, i tad čujem njihov vrisak.

Potom sve nestaje, i oko mene je opet samo mrak.
Osvrćem se, i iako sav umrtvljen i sleđen,
vidim da sve je u redu, ostao sam nepovređen,
i opet tražim spas po mraku – onaj sićušni, topli zvezdani zrak.

U ledenom zagrljaju,
negde u dalekom svemiru,
prelazim granicu horizonta događaja,
dok me lagano guta ta crna rupa moga uma,

i odvlači tamo gde ne postoji više vreme,
i tu nastavljam da putujem dalje dok tražim samog sebe.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24. јануара 2018. in Pesme

 

Noć k’o noć

Noć k’o noć, uvek beše čudna,
i nikad se nije znalo kakva će da bude.
Radi onako kako joj se prohte,
ne sluša, već pravila postavlja sama.

Noć ponekad mirna, pokrivena zvezdama,
smiruje nemir tvoga umornog uma,
daje ti snagu da prebrodiš teške dane
dok čuva te u zagrljaju nežne sene.

Nekada je najbolji prijatelj,
koji i ruku u vatru za tebe stavi,

ali nekada je i ljuti neprijatelj,
koji te tom istom rukom davi.

Noć ponekad besana, mira ti ne da,
kako da te gurne u ambise svoje, to gleda,
i nadjača tvoju dušu slabu i umornu,
Dušu napuklu i odmora željnu.

Noć k’o noć, nepredvidiva je svaka.
Ili popravi dan koji je već za tobom,
ili te umrtvi svojim hladim dodirom,
jer noć radi šta ona hoće, a ti si meta laka.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17. новембра 2017. in Pesme

 

Negde na kraju sveta

Sve misli koje se gomilaju neprestano,
i zauvek ostaju u mraku uma,
Svi ti pogledi rasuti unaokolo,
a koji nikada ne stignu tamo gde treba,
Sve te reči, nežne, al’ silne,
zatočene su daleko u oblaku tišine.

Svi ti uzdisaji teški i sporni
od kojih se duša brzo izmori,
Sva stanja uma zamagljenog,
Sve to ostaje negde daleko,
u jednoj kutiji na kraju sveta, sakriveno.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12. новембра 2017. in Pesme

 
 
%d bloggers like this: