RSS

Kroz vučije oči

Iz prikrajka,
pod krošnjama
starog hrasta
vreba jedna
siva glava.
Čeka žrtvu,
mladu devu,
u crveno odevenu
što po šumskoj stazi
lepršavim koracima gazi.

Otkad pamti on za sebe
setnom mesečinom
vođen beše,
sve dok pogledom
ne isprati
korak nežni,
pogled osunčani,

što po stazi
šumskoj gazi.

Tada shvati
da prolaze dani
u samoći 
dok on čami.

Ne oseti više usamljenost,
Ne oseti više umrtvljenost,
no već dobi ideju silnu
pa za devom tada hitnu.

Posmatra je, vreme leti,
pogledom je, i u stopu, prati,
i želi joj svašta kaz’ti,
al’ ne ume ljudski pričati.

Kažu da vuk ne oseća,
da za srećom on ne ide,
da mu ljubav ni ne treba,
da zbog nje ne ume da gine.
Al’ šta znaju ti obični ljudi
šta je srce kad za nekim poludi!

Sve bi vuk sad učinio
za taj jedan osmeh mio,
Izgubi se u pogledu
kad se sa njom u lice sretnu.

Tad ka njoj vuk lagano krene,
dok krv vrela tutnji mu kroz vene,
Zausti da nešto kaže, ali stade,
a Crvenkapa se prepade.
„Da li sanjam ovo sada?
Kako to da vuk progovara?“
Pomislila je ona tada.
U tom trenu puče puška,
vuk već pada,
i dok posrće mu siva glava,
vuk tad srcem progovara:
„Žao mi je, moja draga,
što se srećemo ovako i tek sada“.



Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на 5. децембра 2018. in Pesme

 

Da li…?

Da li ste se ikad zagledali u nečije oči toliko
da ste kroz njih dopreli do središta bića svog?
Da li ste se ikada izgubili u svemiru tom,
i videli sebe u životu novom?

Da li ste se ikad izgubili u sekundama,
u toj tanjušnoj večnosti koja nam svima klizi kroz prste,
i videli tada sebe u prošlosti kad ste i vi bili dete?
Da li ste svesni te prolaznosti naših života?

Da li ste se istopili nekad u osmehu dečijem,
i setili se vremena kad ste i vi bili mali?
Da li ste se nekad zapitali –
„Šta li će biti kad još ostarim?“

Da li vas je nekad opila jutarnja rosa
i pomazio nežni dašak vetra
u cik zore, nekog letnjeg dana,
kad sve oko vas još pomalo drema?

Da li vas muči ta borba večita
između smrti i života,
i šta li tu svakog od nas čeka
kada se sretne sa početkom svoga kraja?

Da li vas muči nesanica često
i da li ste se u mislima svojim izgubili?
Da li vas ne drži više ni ovo vreme, ni mesto,
i znate li uopšte šta ste sa svojim životom naumili?

Da li ste zaista srećni
onoliko koliko se pretvarate da jeste,
i da li ste toga uopšte i svesni?
Da li ste… ma, nema ni veze.

 
4 коментара

Објављено од стране на 20. новембра 2018. in Pesme

 

Šetam kroz noć

Šetam kroz noć dok mi se senka bori sa noćnim svetlima,
i dok stazu mi obasjava Mesec srebrni.
Brojim zvezde rasute po nebeskoj zavesi
u noći koja me vodi kroz zakrivljenost prostor-vremena.

Na izvici Zemlje, u zagrljaju horizonta, Venera mi se osmehuje,
a srp Mesečev mi šalje uhvaćene sunčeve zrake.
Meteorska kiša Lirida obasjava aprilsko nebo iznad mene,
Gledam tu predstavu u noći, a krv vri dok teče mi kroz vene.

Šetam kroz noć, i pogled mi u nebesima nestaje,
dok po horizontu već počinju da se bore noć i praskozorje.
Nastavljam svojim putem, lagano kao kroz san,
koračam ka Mesecu, jer znam da uz nega ne mogu biti sam.

 
3 коментара

Објављено од стране на 16. јуна 2018. in Pesme

 

Tu gde imena rastu iz mermera

Hodam stazama u polju gde iz kamena rastu imena,
i posmatram kako ih niče sve više
dok se krećem ka tvom poslednjem mestu odmora.
Kad nekako i dođem, ne znam ni šta bih ti rekao,
kao da konstantno u meni liju samo kiše,
ali valjda vidiš i sama od gore sve, ne ide sve onako kako sam zamišljao.

Još jedna zima prolazi,
i još jedna godina prođe bez tebe.
‘Zar i prokleto Sunce već zalazi?’,
Pitam se dok posmatram te tračice svetla kroz oblake.

Posmatram ti sliku, u očima ti je onaj dobro poznat sjaj,
Uvek si bila nasmejana, čak i onda kad već je bio kraj.
Svakog dana po mislima mi lutaš, to znaj,
Gledam ti sliku, ime, prezime i pitam se postoji li uopšte taj Raj?

Potom mi sine misao – naravno da postoji,
jer gde bi ljudi poput tebe
uopšte mogli na kraju ići?
Mora postojati, jer drugde nemate gde.

Hodam popločanim stazama večnih polja,
Tu gde imena rastu iz mermera,
Šutiram kamičke po stazi i razmišljam dalje satima –
Ima li mesta tamo i za nas kad krenemo putem ka zvezdama?

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. марта 2018. in Pesme

 

Slobodan kao vetar

Pusti me da imam svoj mir,
i da budem slobodan kao vetar.
Pokazaću ti tada čitav svemir,
čak i proleće iz duše svoje daću ti na dar.

Pusti me da budem u tišini sam,
da ne mislim ni o čemu baš,
i naći ćemo se negde na pučini snova
tamo gde more je mirno i čeka samo nas.

Ne govori ništa, pusti me da pogledom lutam po nebesima,
i da po oblacima hodam dok te u naručju držim.
Da zajedno odlepršamo do Saturnovih prstenova,
i zvezdanim lančićem usput da te okitim.

Pusti me da budem slobodan kao povetarac lagani,
i dok ti kroz kosu prstima lagano prolazim
videćeš da se i sam vetar može za tebe lako vezati.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7. марта 2018. in Pesme

 

Proleće mi treba

Proleće mi treba, dosta je bilo zime.
Nebeskog plavetnila mi treba, dosta je i ove boje sive.
Sunčevih zrakova sve mi više treba
da mi ogreju dušu koja je nazebla i usnula.

Rosne jutarnje trave i cvrkuta ptica,
Zelenila i cveća od kog miriše cela ulica,
Sve mi to kao lek za dušu treba,
Ali nikako da prođe ova preduga zima.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28. јануара 2018. in Pesme

 

Crna rupa moga uma

Kroz beskonačna polja večnosti
putujem dušom jer ne mogu telom,
i obavijen mrklim mrakom
krećem se ka jedinoj svetlosti.

Ništavnost i prazan prostor me dodiruju
svojim hladnim i hrapavim dodirom,
i dok po nepoznatom prostoru plovim nebeskom lađom
jedva topli zraci okolnih zvezda potajno me umiruju.

Lede mi se misli, i u tišini pucketaju,
Večna zima hvata ih u svoj snažni stisak
dok nepoznate siluete u tmini svetlucaju.
Dozivaju me k sebi, i tad čujem njihov vrisak.

Potom sve nestaje, i oko mene je opet samo mrak.
Osvrćem se, i iako sav umrtvljen i sleđen,
vidim da sve je u redu, ostao sam nepovređen,
i opet tražim spas po mraku – onaj sićušni, topli zvezdani zrak.

U ledenom zagrljaju,
negde u dalekom svemiru,
prelazim granicu horizonta događaja,
dok me lagano guta ta crna rupa moga uma,

i odvlači tamo gde ne postoji više vreme,
i tu nastavljam da putujem dalje dok tražim samog sebe.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24. јануара 2018. in Pesme

 
 
%d bloggers like this: