Toneš u san

Budiš se iz snova, dok seta ti skače na lice,
A ti, još uvek, oko sebe vidiš samo mrak,
I iz tvoje male, iz snova, ulice
U tom mraku nestaje svaki Njen trag.

Ustaješ polako, polubudan, i namrgođen sav
jer nakon burne noći nisi više čitav.
Umor te stiže brže no što misliš,
i pred novim danom sada klečiš,
moliš se za neku novu šansu,
neki novi početak, lakšu životnu trasu.

Dok dan prolazi, ti o svemu razmišljaš,
Sećanja te progone, i teško sve zaboravljaš.
Nekih trenutaka prečesto se sećaš,
I sam sebi tako život otežavaš,
Ali ne prestaješ da se nadaš…

Noć sad već polako stiže, sa sobom donosi novi dan,
U krevet svoj ležeš, i u ćebe si umotan,
Dok se Ona opet, na krilima noći,
U tvoje snove lagano uvlači.
Znaš da ćeš se ujutru opet probuditi umoran,
i svestan toga da opet gubiš bitku sa Njom, ipak toneš u san…