Dok hrast diriguje

Polja zelena i žuta,
Puna suncokreta,
kukuruza i žita
Krase ova prostranstva valovita.
Po nebu se Sunce skita
i tek po koja senka
po poljima pada,
a tu međ’ njima
je i ona golema –
Senka starog hrasta.

U toj senci ja skrasih se,
Gledam krošnje njegove
i u daljini nebo plavo,
i ni za šta više ni ne marim,
Već se, tako omamljeno,
U travi zelenoj baškarim.

Slavuj peva uspavanku novu,
koju je cele zime smišljao
tamo negde dole na jugu,
i uz nju sam slatko zadremao.
Povetarac lagano pirka,
njišu se redom stabljike sve
u ritmu kojim slavuj peva
dok mu hrast svojim granama diriguje.