Crna rupa moga uma

Kroz beskonačna polja večnosti
putujem dušom jer ne mogu telom,
i obavijen mrklim mrakom
krećem se ka jedinoj svetlosti.

Ništavnost i prazan prostor me dodiruju
svojim hladnim i hrapavim dodirom,
i dok po nepoznatom prostoru plovim nebeskom lađom
jedva topli zraci okolnih zvezda potajno me umiruju.

Lede mi se misli, i u tišini pucketaju,
Večna zima hvata ih u svoj snažni stisak
dok nepoznate siluete u tmini svetlucaju.
Dozivaju me k sebi, i tad čujem njihov vrisak.

Potom sve nestaje, i oko mene je opet samo mrak.
Osvrćem se, i iako sav umrtvljen i sleđen,
vidim da sve je u redu, ostao sam nepovređen,
i opet tražim spas po mraku – onaj sićušni, topli zvezdani zrak.

U ledenom zagrljaju,
negde u dalekom svemiru,
prelazim granicu horizonta događaja,
dok me lagano guta ta crna rupa moga uma,
i odvlači tamo gde ne postoji više vreme,
i tu nastavljam da putujem dalje dok tražim samog sebe.

 

Noć k’o noć

Noć k’o noć, uvek beše čudna,
i nikad se nije znalo kakva će da bude.
Radi onako kako joj se prohte,
ne sluša, već pravila postavlja sama.

Noć ponekad mirna, pokrivena zvezdama,
smiruje nemir tvoga umornog uma,
daje ti snagu da prebrodiš teške dane
dok čuva te u zagrljaju nežne sene.

Nekada je najbolji prijatelj,
koji i ruku u vatru za tebe stavi,
ali nekada je i ljuti neprijatelj,
koji te tom istom rukom davi.

Noć ponekad besana, mira ti ne da,
kako da te gurne u ambise svoje, to gleda,
i nadjača tvoju dušu slabu i umornu,
Dušu napuklu i odmora željnu.

Noć k’o noć, nepredvidiva je svaka.
Ili popravi dan koji je već za tobom,
ili te umrtvi svojim hladim dodirom,
jer noć radi šta ona hoće, a ti si meta laka.

 

Negde na kraju sveta

Sve misli koje se gomilaju neprestano,
i zauvek ostaju u mraku uma,
Svi ti pogledi rasuti unaokolo,
a koji nikada ne stignu tamo gde treba,
Sve te reči, nežne, al’ silne,
zatočene su daleko u oblaku tišine.

Svi ti uzdisaji teški i sporni
od kojih se duša brzo izmori,
Sva stanja uma zamagljenog,
Sve to ostaje negde daleko,
u jednoj kutiji na kraju sveta, sakriveno.

 

Ko sam ja?

Ko sam ja?
Ne znam ni sam to.
Kad bih vam i rekao,
Da li biste mi poverovali tada?

Ja sam pesnik bez pesme, iako ih imam par.
Pevač koji ostade bez glasa, otet mu je taj dar.
Ja sam onaj koji samo krade vreme,
i skoro uvek pogrešno u životu skrene.
Ja sam senka koju vidiš na zidu,
i staza kojom ljudi skoro pa i ne idu.

Želiš da znaš i dalje ko sam ja?
Ne shvataš da mene uopšte i nema?

Ja sam samo kula od karata,
Jedna obična milisekunda
u beskonačnom vremenu svemira,
i nota koja se ne svira.

Ja sam neko ko ne voli zime,
ali voli gnežđenje pahulja na rukama.
Ja sam neko čije je nebitno ime,
jedan obična sunčev zrak na stenama.

Ja sam neko ko je svojim mislima daleko
od ove realnosti i ove planete.
Lutam univerzumima raznim stalno,
Starim, ali još uvek sam dete.

Da, pitam se često to i sam –
Ko sam, zapravo, ja?
Ali na to pravog odgovora
jednostavno još uvek nemam.

 

Još jedna zima

Još jedna zima me lagano sustiže
i pokušava da me dokrajči
svojim zagrljajem hladnim.
Ponovo se iste borbe bliže,
Ali neću se ovaj put predati,
Ovog puta ću jače da se borim!

Još jedan nalet hladnoće se na duši taloži,
Nedostaju mi  neki ljudi, i to me i dalje tišti.
Nema ih više, ali ću ih zauvek voleti…
I zauvek će nedostajati, i to tako, valjda, mora biti.

 

 

Ako se pojaviš

Ako se pojaviš nekad, uzmi me za ruku i povedi u noć.
Spasi me, jer izgubljen sam odavno, i ovako više neću moć’.

Ne znam tvoje ime,
Ni da l’ ću te ikada sresti,
ali ne prestajem da ti se potajno nadam.
Da li postojiš uopšte,
i da l’ ćeš se ikad pojaviti?
Eh, to tek ne znam…
Ali svakako ću da te čekam.

Izgubljen u ovom svetu i vremenu, ja i dalje sanjarim.
Možda sam i lud što uopšte u čuda još  uvek verujem,
ali tom ludilu sam predan, a tebi se radujem.
Zato znaj da se neću smiriti sve dok tebe ne vidim.

 

Melodija

Ti si melodija koja
Dolazi bez ikakvog zvuka.
Melodija nežna i krhka,
Mirišljava poput proleća i leta.
Magija po mom nebu prosuta.
Sasvim nestvarna.

Krasi te lepršava haljina
Od procvetale prirode
I od niti srebrnog Meseca protkana.
Tim nitima si me vezala za sebe.

Po putevima u mojoj glavi hodaš,
Koračaš nežno, zemlju ne dotičeš.
Igraš prljavo, prkosiš vešto i zavodljivo,
I prosto moram da te upijam pogledom,
Zbog čega se osećam pomalo omamljeno.

Predivna, poput jesenjeg šarenila,
Ti si se u mom životu pojavila,
Blagim zrakom Sunca sa tvoga lica
Ti si me obasjala i ogrejala.

I dok ka tebi letim kao pitca
Tražeći skrovište i miran san,
Omađijan tvojom melodijom života
Pevušim pesmu o tebi iz dana u dan.

 

Posmatram te samo

Posmatram te dugo već, oh, kako si lepa!
Posmatram te, i dok zamišljen stojim,
Ne mogu da prestanem da ti se divim.
Posmatram te, i ljubim pogledom izdaleka.
Posmatram te samo, tako je bolje, neka…

Voleo bih da sam vetar lagani,
Pa da ti se sa kosom igram,
i kraj tebe, dok se tako šetam,
Da se osmehu tvome lakše divim.

Voleo bih i da sam Mesec srebrni,
Pa da ti se i sa neba osmehujem,
i dok koračaš stazama koje osvetljujem
Od zlih noćnih senki da te sakrijem.

Posmatram te samo, i paralisan stojim,
Paralisan mislima kojih se pomalo bojim.
Vreme da postoji tad lagano prestaje
Dok u tvom lepršavom pogledu moj pogled nestaje.

Ne znam ni da li mogu,
A ni da l’ bih trebao
Da pokušam nešto u ovom slučaju.
Zato zamišljen stojim, posmatram te samo,
Jer se pomalo plašim novog udarca u dušu.
Plašim se tog udarca, a možda ne bih trebao.

Posmatram te, i milujem pogledom izdaleka,
Posmatram te, i proklinjem ove oči svoje.
Posmatram te samo, jer tako smo mirniji oboje.
Posmatram te samo, tako je bolje, neka…

 

Seti se smrti

U mislima se svojim opet gubiš,
Smisao života ponovo tražiš,
Vreme prolazi, i džabe se trudiš,
Jer to ne možeš tek tako da shvatiš.

Kad kucne tvoj čas, kaz’će ti se sve samo,
Jer znaj da svima na vrata zakuca ta poslednja zima,
Kad oko srca lagano se i led stvara, a ti ploviš nemirnim snovima.
I tada, smrtniče, u zagrljaju snežnog daha, shvataš da si sasvim sam.

Sklapaš svoje snene oči poslednji put, a ta hladnoća ti još veći nemir donosi,
Misli lete poput strele, dok prisećaš se svih svojih trenutaka srećnih,
Sunčanih dana i osmeha dragih, i letnjeg povetarca u svojoj kosi;
Lete misli unazad sve do dana kad si bio spokojan u narčuju roditelja svojih.

U vrtlogu prošlosti potpuno se gubiš,
Toneš nevoljno u svoj poslednji san,
Za još jednu životnu šansu sada se moliš,
Ali kasno je za sve, ne rađa se za tebe novi dan.

Budiš se izbezumljen, noćne more te još proganjaju,
I u tom trenutku izdaleka čuješ reči koje odzvanjaju:

„Uživaj u životu, smrtniče maleni,
Jer tvoje vreme brzo prolazi, zato ga više ceni!
Živi, dok plamen života još uvek ti gori,
Živi, i trudi se da budeš srećan, ali ‘memento mori’!“

 

Sigurna u mom zagrljaju

Na putovanje jedno vodim te sad,
Do mesta na kojem, sigurno, nisi nikad bila,
I stežem te u svoj zagrljaj jače neg’ ikad,
Jer vidi, polećemo, s tobom imam nova krila!

Nasloni svoju umornu glavu na moje rame,
i slobodno sklopi lagano svoje oči snene.
Poletećeš sa mnom u zagrljaj nepoznatog,
i do, običnim ljudima, mesta nedostižnog.

Na putovanje jedno sada te vodim,
A ti  se sklupčaj u zagrljaju mom,
Znaj da svakim danom sve više te volim,
i ne boj se, sigurna si kad si sa mnom.