RSS

Sa Meseca

Tu na horizontu gde zora rudi,
i noć topi se u novi dan,
Tu na mestu gde Sunce se budi
ostaje zarobljen i moj san.

Tu gde tmina predaje stražu zori rujnoj
dok na bledom srpu mesečevom ležim
prekriven senkom planete s koje svako veče bežim,
Tu ostajem skriven dok gledam ka Njoj.

Posmatram je tako sa te silne visine,
Nju, gospodaricu mojih samotnih doba i noći.
Gledam kroz ta njena dva ogledala duše,
i sanjam kako ću jednog dana do nje doći.

U miljama ovog prostora između nas reči same nastaju,
i da mi je bliže svašta bih joj reći mogao kroz šapate,
ali još nisam našao način da uklonim barijere
koje mi, tu dole na Zemlji, put do nje zaklanjaju
i sprečavaju reči silne da do nje doputuju.
Zbog toga sam svako veče tu gore na Mesecu.

Samo sa Meseca, obasut njegovim srebrima,
mogu da je nesmetano dozivam,
jer mi odavde ništa ne zaklanja pute’
koji me tada vode pravo do nje.

Samo sa Meseca mogu da je jasno vidim,
i da se nadam da će nekad moći da čuje
sve nežne i lepršave reči kojima je kitim
dok ka našoj planeti sa mnom putuje.

Tu na horizontu gde zora rudi,
i noć topi se u novi dan,
Tu na mestu gde Sunce se budi
ostaje zarobljena u taj moj san.

 
3 коментара

Објављено од стране на 11. априла 2019. in Pesme

 

Opomena

Opominje Majka sina,
i ostalu svoju decu,
koju čuva od davnina
u svom plavo-zelenom zagrljaju.
Moli ona decu svoju
da ne prave dalje štete,
da ne hrane te demone
koji uništiće joj planetu.

Od pamtiveka ona gradi
u svemiru ovaj kutak plavi,
al’ dečurlija joj sada stvara
mnogo problema i novih jada.
Svojeglava i nerazumna,
pošast to je sada ljudska
što planetom ovom hodi,
ne mareći o veličanstvenoj prirodi,
Već uništava sve što stigne —
mora, reke, šume i planine.
Ni životinjskog sveta tu ne manjka
što se nađe ispred ljudskog nišana,
i kad ih ljudsko oko tada spazi
surovo ih sve pogazi.

Majka stara sve posmatra,
Suze roni zbog dece joj neposlušne
koja ne poštuje više njene zakone,
već se previše osilila, i od Prirode otuđila.
Suze roni, lišćem starog hrasta lice briše,
jer mora da kazni ovu decu svoju.

Slaće kiše, potope, zime i žegu
dok ne nauče krajnju lekciju
da Prirodu čuvati i poštovati moraju,
jer zbog nje i oni sami opstaju.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. марта 2019. in Pesme

 

Ознаке: , , ,

Senka, svetlost, mrak i zima

U tami neke zaleđene ulice
poskakuje zavodljivo jedna senka
dok je tračak svetla obasjava
i život joj omogućava time.

Poigrava se malena senka
sa zrakom tog prigušenog svetla,
prisiljava ga da je prati
tamo gde će zajedno postojati,
dok trag svetla, lakoverni,
daje vođstvo crnoj seni
jer ne želi više biti
tračak svetla usamljeni.

Odvodi ga tamna sena
u zagrljaj mračnog mesta
gde nijedni zraci topli
preživeti nisu mogli
od hladnoće koja vlada
u tim skrivenim odajama.

Borio se tračak svetla da preživi mrak i zimu,
svetleo je dok je mog’o, terao je strašnu tamu,
al’ posusta i nestade, pretvori se i sam u novu senu
koja mami drugo svetlo i zavija ga u svoju crninu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23. фебруара 2019. in Pesme

 

Ознаке: , , , ,

Kroz vučije oči

Iz prikrajka,
pod krošnjama
starog hrasta
vreba jedna
siva glava.
Čeka žrtvu,
mladu devu,
u crveno odevenu
što po šumskoj stazi
lepršavim koracima gazi.

Otkad pamti on za sebe
setnom mesečinom
vođen beše,
sve dok pogledom
ne isprati
korak nežni,
pogled osunčani,

što po stazi
šumskoj gazi.

Tada shvati
da prolaze dani
u samoći 
dok on čami.

Ne oseti više usamljenost,
Ne oseti više umrtvljenost,
no već dobi ideju silnu
pa za devom tada hitnu.

Posmatra je, vreme leti,
pogledom je, i u stopu, prati,
i želi joj svašta kaz’ti,
al’ ne ume ljudski pričati.

Kažu da vuk ne oseća,
da za srećom on ne ide,
da mu ljubav ni ne treba,
da zbog nje ne ume da gine.
Al’ šta znaju ti obični ljudi
šta je srce kad za nekim poludi!

Sve bi vuk sad učinio
za taj jedan osmeh mio,
Izgubi se u pogledu
kad se sa njom u lice sretnu.

Tad ka njoj vuk lagano krene,
dok krv vrela tutnji mu kroz vene,
Zausti da nešto kaže, ali stade,
a Crvenkapa se prepade.
„Da li sanjam ovo sada?
Kako to da vuk progovara?“
Pomislila je ona tada.
U tom trenu puče puška,
vuk već pada,
i dok posrće mu siva glava,
vuk tad srcem progovara:
„Žao mi je, moja draga,
što se srećemo ovako i tek sada“.



 
2 коментара

Објављено од стране на 5. децембра 2018. in Pesme

 

Ознаке: , , , , ,

Da li…?

Da li ste se ikad zagledali u nečije oči toliko
da ste kroz njih dopreli do središta bića svog?
Da li ste se ikada izgubili u svemiru tom,
i videli sebe u životu novom?

Da li ste se ikad izgubili u sekundama,
u toj tanjušnoj večnosti koja nam svima klizi kroz prste,
i videli tada sebe u prošlosti kad ste i vi bili dete?
Da li ste svesni te prolaznosti naših života?

Da li ste se istopili nekad u osmehu dečijem,
i setili se vremena kad ste i vi bili mali?
Da li ste se nekad zapitali –
„Šta li će biti kad još ostarim?“

Da li vas je nekad opila jutarnja rosa
i pomazio nežni dašak vetra
u cik zore, nekog letnjeg dana,
kad sve oko vas još pomalo drema?

Da li vas muči ta borba večita
između smrti i života,
i šta li tu svakog od nas čeka
kada se sretne sa početkom svoga kraja?

Da li vas muči nesanica često
i da li ste se u mislima svojim izgubili?
Da li vas ne drži više ni ovo vreme, ni mesto,
i znate li uopšte šta ste sa svojim životom naumili?

Da li ste zaista srećni
onoliko koliko se pretvarate da jeste,
i da li ste toga uopšte i svesni?
Da li ste… ma, nema ni veze.

 
4 коментара

Објављено од стране на 20. новембра 2018. in Pesme

 

Šetam kroz noć

Šetam kroz noć dok mi se senka bori sa noćnim svetlima,
i dok stazu mi obasjava Mesec srebrni.
Brojim zvezde rasute po nebeskoj zavesi
u noći koja me vodi kroz zakrivljenost prostor-vremena.

Na izvici Zemlje, u zagrljaju horizonta, Venera mi se osmehuje,
a srp Mesečev mi šalje uhvaćene sunčeve zrake.
Meteorska kiša Lirida obasjava aprilsko nebo iznad mene,
Gledam tu predstavu u noći, a krv vri dok teče mi kroz vene.

Šetam kroz noć, i pogled mi u nebesima nestaje,
dok po horizontu već počinju da se bore noć i praskozorje.
Nastavljam svojim putem, lagano kao kroz san,
koračam ka Mesecu, jer znam da uz nega ne mogu biti sam.

 
3 коментара

Објављено од стране на 16. јуна 2018. in Pesme

 

Tu gde imena rastu iz mermera

Hodam stazama u polju gde iz kamena rastu imena,
i posmatram kako ih niče sve više
dok se krećem ka tvom poslednjem mestu odmora.
Kad nekako i dođem, ne znam ni šta bih ti rekao,
kao da konstantno u meni liju samo kiše,
ali valjda vidiš i sama od gore sve, ne ide sve onako kako sam zamišljao.

Još jedna zima prolazi,
i još jedna godina prođe bez tebe.
‘Zar i prokleto Sunce već zalazi?’,
Pitam se dok posmatram te tračice svetla kroz oblake.

Posmatram ti sliku, u očima ti je onaj dobro poznat sjaj,
Uvek si bila nasmejana, čak i onda kad već je bio kraj.
Svakog dana po mislima mi lutaš, to znaj,
Gledam ti sliku, ime, prezime i pitam se postoji li uopšte taj Raj?

Potom mi sine misao – naravno da postoji,
jer gde bi ljudi poput tebe
uopšte mogli na kraju ići?
Mora postojati, jer drugde nemate gde.

Hodam popločanim stazama večnih polja,
Tu gde imena rastu iz mermera,
Šutiram kamičke po stazi i razmišljam dalje satima –
Ima li mesta tamo i za nas kad krenemo putem ka zvezdama?

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. марта 2018. in Pesme

 
 
%d bloggers like this: