Šetam kroz noć dok mi se senka bori sa noćnim svetlima,
i dok stazu mi obasjava Mesec srebrni.
Brojim zvezde rasute po nebeskoj zavesi
u noći koja me vodi kroz zakrivljenost prostor-vremena.
Na izvici Zemlje, u zagrljaju horizonta, Venera mi se osmehuje,
a srp Mesečev mi šalje uhvaćene sunčeve zrake.
Meteorska kiša Lirida obasjava aprilsko nebo iznad mene,
Gledam tu predstavu u noći, a krv vri dok teče mi kroz vene.
Šetam kroz noć, i pogled mi u nebesima nestaje,
dok po horizontu već počinju da se bore noć i praskozorje.
Nastavljam svojim putem, lagano kao kroz san,
koračam ka Mesecu, jer znam da uz nega ne mogu biti sam.
Advertisements
