RSS

Tu gde imena rastu iz mermera

10 мар

Hodam stazama u polju gde iz kamena rastu imena,
i posmatram kako ih niče sve više
dok se krećem ka tvom poslednjem mestu odmora.
Kad nekako i dođem, ne znam ni šta bih ti rekao,
kao da konstantno u meni liju samo kiše,
ali valjda vidiš i sama od gore sve, ne ide sve onako kako sam zamišljao.

Još jedna zima prolazi,
i još jedna godina prođe bez tebe.
‘Zar i  prokleto Sunce već zalazi?’,
Pitam se dok posmatram te tračice svetla kroz oblake.

Posmatram ti sliku, u očima ti je onaj dobro poznat sjaj,
Uvek si bila nasmejana, čak i onda kad već je bio kraj.
Svakog dana po mislima mi lutaš, to znaj,
Gledam ti sliku, ime, prezime i pitam se postoji li uopšte taj Raj?

Potom mi sine misao – naravno da postoji,
jer gde bi ljudi poput tebe
uopšte mogli na kraju ići?
Mora postojati, jer drugde nemate gde.

Hodam popločanim stazama večnih polja,
Tu gde imena rastu iz mermera,
Šutiram kamičke po stazi i razmišljam dalje satima –
Ima li mesta tamo i za nas kad krenemo putem ka zvezdama?

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. марта 2018. in Pesme

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: