RSS

Crna rupa moga uma

24 јан

Kroz beskonačna polja večnosti
putujem dušom jer ne mogu telom,
i obavijen mrklim mrakom
krećem se ka jedinoj svetlosti.

Ništavnost i prazan prostor me dodiruju
svojim hladnim i hrapavim dodirom,
i dok po nepoznatom prostoru plovim nebeskom lađom
jedva topli zraci okolnih zvezda potajno me umiruju.

Lede mi se misli, i u tišini pucketaju,
Večna zima hvata ih u svoj snažni stisak
dok nepoznate siluete u tmini svetlucaju.
Dozivaju me k sebi, i tad čujem njihov vrisak.

Potom sve nestaje, i oko mene je opet samo mrak.
Osvrćem se, i iako sav umrtvljen i sleđen,
vidim da sve je u redu, ostao sam nepovređen,
i opet tražim spas po mraku – onaj sićušni, topli zvezdani zrak.

U ledenom zagrljaju,
negde u dalekom svemiru,
prelazim granicu horizonta događaja,
dok me lagano guta ta crna rupa moga uma,

i odvlači tamo gde ne postoji više vreme,
i tu nastavljam da putujem dalje dok tražim samog sebe.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24. јануара 2018. in Pesme

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: